stara srpska jela

Храна – тај неизоставни део српске традиције

Храна је живо културно добро. Оно што једемо даје нам лични печат, говори о томе ко смо и одакле долазимо. Храна је много више од потребе. Она је симбол припадности и заједништва. На основу ње се може видети како изгледа свакодневни живот породице и која је улога хране у животу породице. Она учвршћује и јача породичне везе и вредности, јер ништа нас тако не враћа у детињство и буди топлу радост као мириси и укуси добро познатих јела.


Човек је по својој природи биљојед, али у извесним ситуацијама конзумира и намирнице животињског порекла, житарице, млеко, воће и поврће. Српски сељак је некада живео скромно. Стоку је звао благо, а благо се чува. Исхрана је била веома често оскудна, али је зато увек имао хлеб, сир, кајмак, воће и поврће. Наше баке и прабаке су месиле кукурузни и житни хлеб, правиле су питу од хељде, колач од проса са јабукама. Хлеб су пекле у шпорету на дрва, а јела су спремале у црепуљи (плиткој глиненој посуди) и глиненим лонцима. У исхрани су били заступљени и разни шумски плодови: лешник, орах, малине, купине, рибизле, дивље јагоде, боровнице, дрењине итд. Наши преци су били добри познаваоци шумских плодова, па су их поред исхране користили и у медицини. Највеће посластице били су мед и свеже или сушено воће.

У стара српска јела спадају: гибаница, сирница, зељаница, проја, попара, подварак, уштипци, пасуљ…

hleb od kukuruznog brašna
Мед и кукурузни хлеб

Посебан део српске традиције представља спремање хране. У српским селима кухиња се називала још и „кућа“, а њен централни део је било огњиште. Одржавање домаћег огњишта и припремање хране сматрани су женским послом. У средњевековном српском домаћинству традиционални сто за обедовање се звао софра. Она је, такорећи, представљала свето место у кући. Била је симбол сигурности, благостања и пуноће породичног живота. На њој је увек стајао хлеб и његово присуство је требало да обезбеди изобиље. Седело се на клупама или дрвеним троношцима. Домаћица, која је углавном била најстарија жена у кући, одређивала је која жена ће бити редуша. Њен задатак је био да ставља јело на софру. Треба нагласити и то да је кашика била једини прибор за јело.

Данас се храна спрема у модернијим шерпама и лонцима, хлеб се пече у шпорету на струју, али оно што повезује традиционално и модерно су обичаји, дух и особеност народа.


Здрава храна или повратак коренима?


У последње време се много говори о здравој исхрани. Све више се враћамо оном начину живота који је био карактеристичан за наше претке који су јели здраве намирнице, кукурузни хлеб и свеже воће и поврће. Треба јести што више чистих, природних намирница у њиховом изворном облику, по могућности из еколошког или домаћег узгоја, а што мање индустријских прерађевина. Тако је осмишљена и пирамида исхране чији је циљ да на што једноставнији начин илуструје како да се хранимо правилно. Она се састоји од шест различитих категорија намирница које би требало да буду заступљене у исхрани свакодневно. То су: житарице, поврће, воће, уља (нерафинисана, хладно цеђена: маслиново, уље од коштица грожђа…) и масти, млеко и млечни производи, месо и махунарке.

Посебно радује чињеница да све више људи негује баште и постају заинтересовани за органску храну.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Е-МАГАЗИН О ЈЕДНОСТАВНОМ ЖИВОТУ

Добро дошли у ризницу заборављеног знања наших предака.

ognjistesrpsko.rs