Мушка занимања у стара времена
Стара занимања, кроз специфичности појединих подручја утканих у њих, чувају и негују посебност и традицију једне земље, а ми вам преносимо само нека од оних која су била заступљена у граду и на селу.
ОБРАДА ДРВЕТА
Самоуке сеоске дрводеље, качари и пинтери, претече су данашњих модерних столара. Они су уз помоћ простог алата израђивали најразличитије предмете као што су: каце, бурад, чабрице, троношке, карлице, буклије… Занат су учили махом од старијих укућана или родбине и он се углавном наслеђивао у оквиру породице. У свом раду дрводеље су исказивале уметнички дар који је био препознатљив у складним облицима и сведеној, углавном геометријској орнаметици.
Из дрводељског заната развили су се професионални занати за обраду дрвета: качарско-пинтерски и столарски. Међу градским мајсторима најчешћи је био назив пинтер, јер су они више радили бурад и каце који су били савршеније израде. Сеоске занатлије су израђивале једноставније посуде као што су: чабрице, баквице, карлице.
Док су градски мајстори занат учили код других еснафских мајстора и тако стицали мајсторско право, сеоски су били самоуки. Качари су занат обављали у приручним радионицама које су биле постављене под тремом, а најпознатији производи качарско-пинтерског заната биле су: ведрице (посуде за млеко), чабрице (посуде за чување хране, најчешће сира, кајмака и масти), буце и баквице (посуде за доношење и држање воде са извора), бурад (коришћена за чување вина или ракије) и каце (коришћене за остављање зимнице и за превирање комине од шљива за печење ракије).
ОБРАДА МЕТАЛА – КОВАЊЕ
Ковачки занат је некад био један од најцењенијих и најтежих заната. Без њега је живот на селу био готово незамислив. Свако село је имало свог ковача који је производио пољопривредне и друге алатке као што су: мотике, ашови, српови, секире, виле, грабуље, потковице, лопате, вериге итд. Неки од њих су поткивали коње и волове. Ковачи су такође израђивали и оружје попут мачева и сабљи.
Алат је подразумевао разне врсте чекића, наковањ од специјалног гвожђа, клешта, маљ, турпију, тоцило, секаче и др. У пећи од цигала загревали су комад челика или гвожђа на веома високим температурама. Када метал постане довољно мекан, клештима би га узимали, стављали на наковањ и чекићем га обрађивали и обликовали по жељи.
Ковачки занат је веома сложен. Морао се изучавати и по десет година и захтевао је снагу, добру физичку кондицију и координацију покрета. Ковачи су тајне у вештини израде производа преносили са генерације на генерацију.
СТОЧАРСТВО
Још од давних времена људи су се бавили сточарством како би прехранили себе и своју породицу. Оно је било главна грана пољопривредне производње. Готово свако домаћинство је имало овце, краву и коња. Живот је био незамислив без узгоја стоке. Целокупни живот, исхрана и одевање ослањали су се на сточарске производе: месо, млеко, вуну, кожу, маст, јаја и све остало што је могло представљати основне намирнице за преживљавање. Стока се само у ретким приликама клала за исхрану породице. Вуна се са оваца стригла и употребљавала за израду одевних предмета и прекривача. Одерана животињска кожа је била једина сировина за производњу опанака као вишевековне обуће.
ЗЕМЉОРАДЊА
Некада се на њивама и ливадама радило ручно и орало плугом који су вукли коњи. Жито се такође косило ручно, а затим се стављало у снопове и вршило коњима („врло“). Земљу су чинили пашњаци и ливаде за овце, краве и коње, али и сетву житарица, а повртњаци су заузимали само површине око куће.
Радило се од јутра до вечери. У пролеће је посао започињао орањем дрвеним плугом који је вукло пар упрегнутих волова. Потом је долазила сетва пшенице, јечма, ражи и кукуруза, као и уређивање башта око куће. У лето су мушкарци ручним косама косили ливаде и купили сено садевајући га у пластове. Кући се није одлазило све док се косидба и садевање не заврше.
Након завршене жетве, која се обављала српом, следила је вршидба. У дворишту су на утабане травнате површине, тзв. армене, бацани снопови пожњевеног жита. Преко њих су коњи дуго вођени у круг и тако тресли класје, остављајући на дну чисто зрно. Тако отресени снопови су цели стављани у пласт за кућне потребе. Пшенична слама се користила за храну крупне стоке, а јечмена као простирка и лежај за људе. Зобена и ражена слама, која је била најтврђа, служила је за кровове кућа који су се сваке године допуњавали и обнављали. Након одвајања семена за нову сетву, пшеница, јечам, зоб и раж су се превозили у млин на коњима или магарцима.
ИЗРАДА МУЗИЧКИХ ИНСТРУМЕНАТА
Историја израде музичких инструмената траје колико и само човечанство. Људи су узимали расположив материјал из природе и користили се алатима и техникама рада и руководили се принципима акустике како би израдили музички инструмент. Сам процес преображаја природног материјала у рукотворину на којој може да се свира подразумева познавање материјала и природе звука уопште.
Клепало је музички инструмент који је чинила даска о коју се ударало дрвеним чекићем (сећање на овај инструмент је ишчезло). У црквеној служби се користи уместо звона, у периоду од Великог петка до Ускрса. У народној пракси су се сачували и инструменти као што су: клепетаљке од кукурузовине или кастањете и ћемане, такође направљен од кукурузног стабла.
Шупељка је такође веома стар инструмент. Она је била популаран и наследни пастирски инструмент. Због својих малих димензија била је погодна за ношење за појасом или у торби и увек се могла наћи при руци. Свирање на шупељки је захтевало труд, поготово за почетнике свираче, јер на њој није постојао писак. Ипак, сваки пастир се трудио да научи да је свира јер је било срамота не знати свирати на њој. Материјали који су се користили за израду шупељки су: дрво, трска, рог, кост, као и металне и пластичне цеви. Људи су најчешће користили дрво. На основу искуства бирали су она чија су природна, акустична својства била погодна за израду музичких инструмената. Пастири су их правили од младица зове тако што су избацивали меку срж, отварали свирачке рупице ножићем и за кратко време добијали инструмент. Овако направљена свирала би трајала један дан и пуцала када се осуши, а већ сутрадан би се правила нова.
У прошлости су за израду музичких инструмената коришћени оскудни алати, али и поред тога људи су успевали да направе веома значајне инструменте. Неки од њих су: сврдло (бургија коришћена за ручно унутрашње бушење), жиг, ножић, дренов прут, гребач (плочица од метала или стакла), маклица (велики нож са дршком са обе стране сечива) и разни други.
