Једноставни облици грађевина
Данас човек у Србији зна много о традиционалним типовима и начинима изградње кућа других народа, међутим, јако мало зна о традиционалним начинима градње кућа које су му примењивали преци, у којима су му рођени прабаба или чукундеда.
Свакоме ко би се заинтересовао за традиционалне типове грађевина на овим просторима не би требало да буду страни изрази: кривуља, кулача, савардака, бусара, катун, кућера, лубара, брвнара и др. Сви ови називи се могу сврстати под колибе и оне представљају најједноставније облике грађевина у којима се некада и живело. Од 19. века полако су почеле све више да служе као помоћни објекти за одлагање алата или чување стоке.
Један од најједноставнијих облика грађевина јесте савардака, познатија под називима шиља или дубирог. Кружне је основе, а по изгледу је слична индијанским шаторима. Танким стаблима се формира облик купе и одозго се постави дебео слој сламе. На једној страни се оставља отвор за врата, а како ветар не би однео сламу, са спољне стране се наслони још један ред танких стабала. Уместо сламе покривач може бити трава са бусеном земље, а на врху може имати један отвор за дим са огњишта. Таква грађевина се зове бусара.
Буње су такође кружне грађевине које настају слагањем камења у круг, а затим покривене плочастим камењем у шупљу купу. Нема прозоре, него само један отвор где се улази и излази. Карактеристична су грађевина за Истру и Далмацију. Познатији су под називом и кажуни и комарде. У старим временима у њима се живело, а касније су употребљиване за стоку или одлагање алата. Кружне основе омогућавају покривање простора са најмање кровне конструкције, док је код кровних конструкција који су на правоуганим основама покривање нешто компликованије.
Колибе са правоугаоном конструкцијом могу имати основу или од дрвета или од камена. Кровну конструкцију чине дрвени стубови који косо полазе од саме земље, због чега се губи на простору у ћошковима. Како би се решио тај проблем, за рогове се узимају тања стабла која се савијају у лакат, те се тако добија нека врста усправног зида. Такве куће се називају кривуље. Најчешће су покриване сламом, а како ветар не би разносио сламу, на кровове се стављају и водоравне летве. „Потомци“ таквих кућа са косим роговима који иду од земље, могу се и данас видети на Златибору и Копаонику.
У Црној Гори грађевине са правоугаоном основом од камена познатије су под називом катуни. Праве се у планини и служе као пастирско склониште када у лето чобан изведе стоку на пашу. Покривени су травом или грањем.
Лубара је грађевина са правоугаоном основом којој рогови за кровну конструкцију полазе из земље, али уместо сламом покривена је кором од дрвета.
На крају, постојале су и покретне колибе на санкама, такозавне кућере, које су служиле као превоз преко ливада и у којима су чобани ноћивали, идући за стадом оваца.
Тешко је из данашњег угла и замислити живот у таквим условима и кућама. Врло једноставним и врло примитивним. Тек касније се појављују веће дводелне и троделне куће, које су компликованије за граградњу, али и доготрајније.