Стари занати: Сведочанство о једном времену
Занат означава вештину ручног рада, али и професију која подразумева целокупан процес израде уникатних предмета уз коришћење, махом, једноставних алата. Особеност заната је употреба природних материјала у процесу производње: дрво, кожа, глина, стакло, текстил…
Време и искуство су човеку дали вештину да „што очи виде, руке ураде“, али и способност да се створи оно што никад нико није створио до тада. Због тога стари занати на неки начин представљају и уметност. Они чувају и негују посебност и традицију наше земље. Представљају значајно сведочанство о начину живота, обичајима, духовности и културним прожимањима између различитих народа.
Занатлије су биле организоване у еснафе (удружења занатлија исте или сродне струке) који су се старали о школовању подмлатка и унапређењу заната. То школовање и обука трајали су годинама. Најпре би занатлијски ученик (шегрт) полагао испит за калфу, занатлијског помоћника, а калфа за мајстора. Калфе су мајсторки испит полагале у еснафском дому, пред комисијом или пред еснафском управом. Кандидати су одговарали на три питања у вези са технологијом израде неког предмета и показивали су своју рукотворину. Када се калфа произведе у мајстора, старешина би му припасао кецељу – пештемаљ и предао мајсторско писмо – показаније.
Један од најразвијенијих заната на простору целе Србије био је грнчарски занат. Грнчари су се бавили израдом судова за чување и припремање хране, судова за држење и ношење течности и разног другог посуђа. Најпре би одабрали одговарајућу врсту земље која се меша са водом како би се добила тестаста маса спремна за ручно обликовање, а затим се грнчарија пекла у специјалним пећима, да би се на крају постепено сушила, а евентуално и осликавала и украшавала. Овај занат је био веома значајан, јер је задовољавао основне потребе становништва.
Кожухарство, опанчарство, филигранство, бачварство, коларство су само неки од заната који су били веома заступљени на нашим просторима. Некада се и ткало, везло, хеклало, израђивала се чипка за столњаке, кошуље, кецеље и сл. Носиоци ове домаће радиности биле су жене. Оне су то радиле за потребе појединца, породице, шире заједнице, а неретко и за тржиште, чиме су значајно доприносиле привређивању и унапређивању сеоског домаћинства. Девојке су у детињству упућиване у вештине ових заната ради припремања девојачке спреме која је била неизоставан елемент свадбених обичаја.
Добар занат злата вреди
Потреба за услугама занатлија није престала ни данас, али је све теже доћи до мајстора свог заната. Нажалост, све је мање људи који располажу знањем и вештинама које су потребне за стварање производа традиционалних заната. Највећи број њих се ближи потпуном ишчезнућу, а то се посебно односи на традиционалне сеоске и услужне занате у градовима.
Обнова старих заната је од веома велике важности за очување и заштиту угрожене нематеријалне и материјалне културне баштине. Под нематеријалном културном баштином подразумевамо праксе, знања и вештине везане за старе занате, које заједнице, групе и појединци препознају као део своје културне баштине и преносе се са генерације на генерацију.
Неки од старих заната су изумрли, неки оживели, а неки се прилагођавају времену, модернизују се и на тај начин опстају. Последњих година појављују се и неки нови, као што је модерни ципеларски занат, кројачки занат, израда накита. Све више се стварају уникатни производи који представљају спој традиције и модерног, а код којих су креативност и иновативност мајстора од највећег значаја.
