ГУСЛЕ

gusle

Гусле као инструмент који данас можемо срести у Србији под тим називом, формално се разликује од других њему сличних гудачких  инструмената, неких других цивилизација, и типичан је српски инструмент, јер је вековима добијао форму од стране народа од којих је потекао.

У Србији постоје два типа гусала, са једном и са две струне.  Данас су углавном у  употреби гусле са једном струном, док се гусле са две струне јако ретко користе. Готово да није било куће у Србији која није крај огњишта имала гусле, па чак иако неко од укућана није био вичан њиховој употреби, оне би се чувале за госта ког би укућани помно слушали како пева уз њих. Још су на двору Немањића властела слушала гусле, тако да су оне заиста део традиције и културе српског народа још од  давних времена.


„BN televizija“ репортажа кликни на слику

ИЗРАДА

Гусле се углавном израђују од јавора, али могу се срести и могу се радити и од другог дрвета: ораха, крушке, трешње, храста… Могу се видети квалитетне и лепе гусле и од тополе и липе, мада су ипак ређе од тог дрвета, с обзиром да је мекше и подложније деформисању. Као што рекосмо, најпогодније и најчеће је јавор, и то јавор са веће надморске висине, који није брзо растао и који је растао на сувом и осунчаном месту.

За пропорције самих гусала постоје неписани стаднарди којих се градитељи гусала придржавају, мада се оне могу кориговати и мењати, а да квалитет инструмента опет остане на високом нивоу. Стога постоји овални, јајаст и крушкаст облик карлице гусала, затим гусле са нешто дужим и нешто краћим вратом. На карлични део гусала разапиње се (најчешће) јарећа или јагњећа кожа и учвршћује дрвеним клиновима. До скоро су се за струне и на гуслама и на гудалу користиле длаке коњског репа, док се данас из практичних разлога на гусле ставља пластична длака, а на гудало коњски реп.

Гудало, којим се помоћу трења производи звук, некада је прављено од лескове или дудове гране која се само савије и затегне длакама коњског репа, те тако грана стално затеже струне тежећи да се испружи. Данас се оно прави од комада дрвета и сече се тако да му годови не прате лучни облик, што је прихватљиво. Између струна гусала и коже поставља се коњић или кобилица, која служи да преноси вибрације са струне на кожу, а кожа даље те вибрације повећава у резонантном делу гусала.


МОТИВИ

Традиционално се на глави гусала радио мотив дивокозе и коња, а нешто касније и орла. Дивокоза као симбол планине, слободе и неухватљивости, коњ као симбол војничког духа и орао као симбол висина и планина. Премда су ово најчећи, данас се раде и други мотиви од општег историјског значаја. Као средство за повећање трења струна гусала и гудала користи се смола из дрвета, која је данас прерађена у калафонијум и који се као такав користи за све гудачке инструменте. У стара времена гуслари су користио и тамјан.


kalafonijum

ПОЕЗИЈА

Битно је рећи и реч-две о самој поезији коју гусле прате, јер она иде у пакету са њима. То је углавном десетерац,  тип песама које је Вук сакупио, а до њега су се оне долазиле искључиво усменим предањем и целе песме гуслари су знали напамет. Поред десетерца, песме могу бити писане и као осмерац и дванаестерац. Све те песме, заједно са гуслама, представљају део историје и традиције српског народа.

Данас савремени алати омогућавају да се од гусала направе права уметничка дела, иако увек треба имати на уму да су гусле скроман инструмент, скромних људи, горштака, и ако хоћемо да се вратимо на пут предака, онда нам мора бити као и њима битнија сама суштина од пуке форме.


Е-МАГАЗИН О ЈЕДНОСТАВНОМ ЖИВОТУ

Добро дошли у ризницу заборављеног знања наших предака.

ognjistesrpsko.rs