stari ženski zanati

Шта су жене некада радиле


Многи женски занати који су били популарни у стара времена, данас готово да не постоје. Неки од њих нису били само потреба, него и лепа традиција која се преносила на женску децу.


ГРНЧАРИЈА


Грнчарија рађена без точка представљала је релативно једноставну израду грнчарских предмета и није имала значајнија уметничка обележја. Израда посуда од печене земље припадала је женама. Црепуље и вршнике за печење хлеба смеле су да праве само удате жене, због чега је грнчарија рађена руком позната под називом женска керамика. Приликом рада жене нису смеле да буду бремените или да имају месечницу.


За израду ових предмета користила се глина која се вадила из мајдана. Припремала се тако што се газила, повремено квасила, просејавала кроз вреће, а затим се остављала да се просуши. Није смела превише да се осуши, нити да буде сувише влажна. Тако припремљена земља се чистила од сламе, плеве и друге нечистоће. После гажења глина се месила, повремено квасила водом, а затим остављала да се неко време просуши. У неким местима су се на отвореном обликовали купи од предмета који су се пекли на ватри. Печење је трајало више сати, а предмети су покривани врелим жаром и пепелом како би се пекли уједначено. Црепуље и вршници су најчешће прављени у пролеће или на јесен.


ВЕЗЕЊЕ


Под везом се подразумева начин украшавања текстилне или кожне подлоге провлачењем текстилне или металне, односно кожне нити помоћу игле. Мотиви добијени на тај начин представљали су важан украс на одећи и текстилном покућству у традиционалној култури Србије.


У нашем народу вез је био веома важан и чест начин украшавања одеће и текстилних предмета који су се користили у домаћинству. Материјали које су везиље користиле били су: свилена тканина, свилени конац и сребрна или позлаћена жица. У српском народу рађен је и негован народни вез и он је представљао превасходно женски посао. Везом је била украшавана народна одећа, и то највише женска. Представљао је украс на одећи, али је био и показатељ друштвеног статуса, материјалног стања, узраста, националне припадности. Везови су рађени претежно вуненим концем у више боја, а некад и уз коришћење металне нити, шљокица, перлица. Белим везом и његовом најпопуларнијом врстом, шлингом или шлингерајом, украшавали су се одећа, постељина, пешкири, столњаци. Мотиви су најчешће били цветни и радили су се по цртежу.


Жене су нарочито везле комаде платна с мустрама као што су: држачи за чешаљ, украсне траке веза за полицу, куварице са везеним текстом и различитим сценама из живота које су биле незаобилазни украс сваке куће.


ТКАЊЕ


Носиоци домаће ткачке радиности су такође биле жене. Оне су израђивале текстилне предмете за опремање домаћинстава: вунене прекривке (ћилими, шаренице, губери), пешкире, ћилиме, сламарице, завесе, прекривке за колевке, постељину, као и тканине за израду одевних предмета. Поред употребне функције (заштита од хладноће, нечистоће, сунца), ови предмети су имали и декоративни карактер.


tkanje

Ткању је претходио дуг и сложен процес прераде текстилних сировина биљног и животињског порекла (конопља, лан, вуна, памук, нити свилене бубе). Чешљањем на гребенима и ударцима, влакна вуне, конопље и лана су се раздвајала и класификовала по квалитету, односно дужини, а затим су се предењем претварала у нит. Најзаступљенији начин предења био је помоћу преслице и вретена. Након предења, вуна се намотавала у кануре и на тај начин исправљала и припремала за даљу обраду. Текстилна нит се, зависно од потреба, препредала, односно удвостручавала. Овако припремљено предиво се затим бојило. За боје су најчешће коришћени различити делови биљака: корен, стабло, лист, плод. У њихове растворе су се додавале одговарајуће киселине, базе природног порекла, како би се бојама обезбедила постојаност. Након бојења, приступало се ткању.


Техником клечања, која се примењивала и на вертикалном и на хоризонталном разбоју, ткали су се најраскошнији и технички најкомпликованији предмети као што су ћилими.


ШТРИКАЊЕ


Ручни рад – штрикање одеће био је још један женски посао, а временом је постао и традиција жена на селу. У средњем веку штрикањем су се бавиле монахиње у манастирима. Оне су правиле одећу и поклањале је сиромашнима. Временом се то умеће пренело на све крајеве света. Веште женске руке су штрикале праве уметничке ствари, а временом су настали и нови начини штрикања.


Људи су гајили овце како би дошли до неопходног материјала за штрикање. Вуна се обрађивала на различите начине, од једноставног сушења на сунцу до машинске обраде у модерно доба. Штрикало се код куће, док се чува стока или током зимских вечери када су жене ишле једна код друге на поседак да заједно штрикају и друже се.


Игле за штрикање су прављене од различитих материјала: дрвета, слоноваче, животињских костију. У почетку је штрикана одећа направљена уз помоћ ових игала и вуне или памука имала искључиво заштитну сврху, да би се много векова касније пажња почела усмеравати и ка њеном лепом изгледу.


ШИВЕЊЕ


Шивење је једно од најстаријих текстилних умећа и већим делом је било занимање жена. Пре 19. века је углавном имало практичну сврху. Шивење се користило за одржавање, јер је одећа била скупа инвестиција за већину људи, тако да су жене имале веома важну улогу у продуживању дуговечности комада одеће. Оне су често размењивале вештине у којима су биле стручне, јер се сам процес прављења комада одеће од почетка састојао из више корака: ткање, прављење кроја, резање, измене и сл.


Шивење је било једно од ретких занимања које је сматрано прихватљивим за жене, али не и довољно плаћено за пристојан живот. Понекад су морале да изнајмљују шиваће машине које нису могле себи да приуште. Шиваћи прибор као што су игле, прибадаче и јастучићи за прибадаче били су саставни део мираза многих невеста.


КУЋНИ ПОРОЂАЈ


Све до појаве модерне медицине кућни порођај је био једини начин рађања. Жене су се порађале саме или уз помоћ друге жене из породице или комшилука, које су често користиле лековите траве и амајлије. Куће би се пред сам порођај затварале, а на прозоре су се навлачиле тешке завесе и палиле свеће. Веровало се да тамна, топла атмосфера штити од злих духова. Жене су најчешће рађале испред огњишта, а спори трудови убрзавали су се помоћу лековитих напитака. У то време традиција није дозвољавала да жене прегледа мушкарац, па су се лекари бавили само хитним случајевима.


Опрема за бебе је била оскудна и чиниле су је: вунена облога, неколико ланених кошуљица, капица и мало чешљане вуне за ногице. Беба је спавала у колевци која се звала бешика, са простирком од сламе прекривене комадом вунене тканине и биљцем као прекривачем. Имала је пречку која је спајала узглавље и подножје, а служила је да се на њу веже уже, како би је мајка могла носити на леђима док обавља послове ван куће.


3 thoughts on “Шта су жене некада радиле

  1. Предивно! Чувајмо своју традицију,своју радиност и свој квалитет!

    Стиже време које ће, изнад свега, ценити и неговати вештине, знања и умећа наших предака.
    Слава им!

  2. Повратни пинг: Kojim su se poslovima žene nekada bavile?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Е-МАГАЗИН О ЈЕДНОСТАВНОМ ЖИВОТУ

Добро дошли у ризницу заборављеног знања наших предака.

ognjistesrpsko.rs