ХИГИЈЕНА И ЗДРАВЉЕ ЗУБА
За већину људи прва ствар коју ураде одмах након устајања ујутро јесте прање зуба. Хигијена зуба за већину нас је пука навика коју једноставно узимамо здраво за готово, али да ли сте се икад запитали како је човек дошао до развијања те навике?
Развој прве четкице за зубе вероватно потиче још од 3000год пре нове ере, када су вавилонци и египћани израђивали прву четкицу за зубе коришћењем изрезаних гранчица. Према другом извору, око 1600. године пре нове ере, кинези су припремали „штапиће за жвакање“ који су били направљени од гранчица ароматичног дрвећа ради освежавања даха.
Људи су у старо време, беле зубе сматрали лепотом и писали су о слатко мирисном даху као нечему пожељном. Дакле, не би требало да нас чуди што имамо опсежне доказе да су људи ипак волели да одржавају чисте зубе, наравно колико је то било у њиховој могућности и собзиром на животне околности. Није изненађујуће да је пропадање зуба заправо много мање било распрострањено у старим временима него што је то данас, када се почело са масовном употребом шећера. Истраживања археолошких података из средњовековног периода показују да у просеку само 20 процената зуба показује неки знак пропадања, за разлику од примера из раног 20ог века где се може приметити да је чак до 90 процената зуба оштећено. У једном старом новинском зборнику из Пирота 60их година прошлог века, наводи се једна студија која је спроведена на деци и која показује како расте каријес зуба упоредо са повећаном употребом шећера и слаткиша уопште. Дакле савремени начин исхране превеила употреба шећера и других штетних ствари које се додају у готово сваку намерницу данас умногоме доприноси пропадању зуба и генерално лошој хигијенској слици усне дупље.
Чешће стоматолошко питање код људи некада није било пропадање, већ трошење зуба. Једење хлеба свакодневно као и житарица које су биле део скоро сваког оброка значило је да на зубе људи храна делује много абразивније него што је то случај данас. До неке мере то је и помогало у спречавању пропадања, јер су њихови кутњаци имали мање пукотине у којима се могао накупљати плак. Али дугорочно то може довести до потпуне абразије дентина или губитка зуба.
Средњовековни људи су чистили зубе трљајући њих и десни грубим платненим крпама. Имамо разне рецепте за пасте и пудере који се могу ставити на крпу како би се очистили зуби, избелили и помогли код освежење даха. Жалфија са кристалима соли била је једна од познатих смеша као и угаљ у праху са стабљикама рузмарина. Употребљавана је и здробљена паста од бибера, нане и соли. Већина се састојала од абразивног и мирисног биља, иако су други укључивали и низ зачина попут цимета, каранфилића и др. Суштина је да средство има благо абразивно дејство којим се уклањају прљавштине и наслаге и друга ствар да има мирисно и антибактеријско дејство, на десни и усну дупљу уопште.
Испирање уста обично је било на бази вина или сирћета, са биљем и зачинима умоченим у ове киселе течности. Мента увелико истиче у овим рецептима, заједно са мајораном и циметом. Жвакање семенки коморача, першуна или каранфилића биле су најчешће препоруке за лош задах.
Веровали или не, раних 1700-их француски лекар по имену Пијер Фауцхард рекао је људима да не перу зубе. И он се сматра оцем модерне стоматологије! Уместо тога, охрабривао је чишћење зуба чачкалицом или сунђером намоченим у води или ракији.
Пре него што је створена модерна паста за зубе, апотекари су мешали и продавали зубну крему или прашак. Рани пудери за зубе прављени су од нечег абразивног, попут талка или здробљених шкољки, помијешаних са есенцијалним уљима, попут еукалиптуса или камфора, за које се мислило да се боре против микроба. Њихови укуси били су разни, од уља цимета, каранфилића, руже или метвице.
Удаљена места по свету, као и ратовима турбулентне земље попут Србије морала су бити сналажљива и људи су третирали зубобољу како су умели. Од јаких алкохолних пића до ужарених жица. Посебно су били цењени травари. Људи који су познавали брда и ливаде и сво лековито биље у гори. Умели су прирпеме разне мелеме тинктура и смеше за лечење свега па и зубобоље. Мајке су вадиле деци болесне зубе помоћу омче и конца. То је традиција која је и данас заступљена при вађењу млечних зуба.
Од баки смо могли чути да се ужареном иглом убијао болестан живац и да су болови били несносни.
Још даље у прошлости, сазнали су да зуб не сме остати распарчан у деснима (не питајте како су сазнали), па су тај проблем решавали по принципу „боље спречити него лечити“ тако што су гурали десни изнад зуба како би зуб почео да се клима. Тада је једна особа држала главу пацијенту а други, такознави, лекар, најчеше је то био локални брица или ковач који је вукао зуб. Један сасвим обичан стоматолошки захват. Да буде још занимљивије, тинктуре који су се после давале знале су да буду јако неријатне, а понекад се и рана палила усијаним гвожђем.
