Кућа од камена
Човек је врло рано открио вредност камена, његову снагу, постојаност и трајност. Прва оруђа и оружја је направио од камена, а прве цртеже насликао на камену. Он је „вечни“ материјал и вечити човеков пратилац. Све што му је у прошлости служило као заклон, ослонац и уточиште, човек је тражио у камену.
Градња кућа од камена почела је тек за време аустро-угарске власти. Људи су правили куће од материјала који су налазили у свом окружењу. Кршевити планински предели су оскудни дрветом, али зато обилују каменом. Због тога су људи на овим просторима као основни грађевински материјал користили камен, како за зидање тако и за поплочавање, покривање итд.
Постоји више врста камених кућа, али се у главноме могу разликовати две. Једна је једноспратна камена кућа или једнодељна приземљуша.
Правоугаоне је основе, а зидови су сложени од ломљеног камена. У њој није било никаквих унутрашњих преграда и презида. Просторија у кући се називала огњеницом или кужином. Под је од набијене земље, ледине, ређе од плоча или камена. Благо накошен кров је најчешће био покривен ражаном сламом, каменим плочама, а у новије време све више црепом. Димњака углавном није било, а ако су куће плочом покривене, онда су све три плоче на крову мало одигнуте и зову се сачаци. На крову су се налазиле баџе или виђелице (отвори кроз који излази дим). Куће су имале једна или двоја наспрамна врата. У зидовима је било четвртастих, углавном малих отвора, који су се затварали капцима. Може се рећи да је камена кућа била доста скромна.
Приликом градње куће посебно се водило рачуна о одабиру места, спој ливаде и брда значио је и добру статику. Увек се градила на осунчаној страни и низ ветар. Кућа је морала да остане стабилна упркос ветровима који су дували. Често су зидови били дебели и до метар. Касније у периодима рата прозори су личили на пушкарнице а дебели зидови су пружали заштиту од пушчаних зрна. Камење које се користило за градњу морало је да буде обрађено у таквом облику да се могло ослањати једно на друго. Најчешће је камен само слаган један на други без икаквог везивног материјала.
Неизоставан део куће од камена било је огњиште које је углавном било од камена.
Од овог најпримитивнијег облика, камене приземљуше, развиле су се дводељне и тродељне камене куће тако што је унутрашња просторија подељена преградама од перде или чатме, чија је шупљина испуњена малтером, а споља окречена. На овај начин је у кући била одвојена засебна сувота која је у почетку служила за успрему и звала се остава или хуера. Из ње се развила камара (соба) без пећи, ретко са оџаклијом или камином. Део куће у коме се налази огњиште звао се огљеница, ватреница или гријовница, како у којим крајевима. У каснијем периоду граде се дугачке камене куће са две или три просторије које су преграђене ниским зидовима на две или три „куће“. Даљом еволуцијом приземљуша се развија у двоспратну кућу.
Многи људи кажу: „За леп живот ми је потребна камена кућица и модро небо изнад ње.“
У последње време враћа се тренд обнављања старих кућа од камена и изградње нових по узору на старе, поштујући све оно чега су се држали народни неимари у прошлости. Све куће које су прављене од камена одолевају зубу времена. Камена кућа се најдуже држи, вековима.
