ПРИНЦИПИ ОДРЖИВЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
Заједнице се најчешће одређују као велике, крвљу повезане трогенерацијске задруге. У њима се наглашавало заједништво, међусобно поштовање и поштење. Поред термина „задруга“ најчешће су се користили следећи: „велика кућа“, „велика породица“, „јака кућа“, „хиџа“ и др.
Два главна начела патријархалног живота били су првенство мушког рода и првенство старости. На врху породичне задруге налазио се „отац“, „домаћин“, „старешина“ или „господар куће“. У трогенерацијским породицама то је обично деда, а у двогенерацијским најстарији син. Термин старешина односио се на лице које је најстарије по годинама, али његову функцију није вршила увек најстарија особа задруге.
Старешина је био старији ожењени мушкарац, озбиљан и ауторитативан. Он је решавао сва питања и одлучивао у интересу заједнице. Биран је од стране пунолетних мушких задругара. Избор је најчешће био формалан, прећутан и обично се обављао уз божићне свечаности.
Важно обележје породичне задруге је да њени мушки чланови не напуштају заједницу јер по правилу синови и њихови мушки наследници остају, док ћерке удајом напуштају задругу.
Права и обавезе чланова заједнице
Права и обавезе свих били су уравнотежени делом због духа заједништва који се учио од младости, али делом и због тога што се од „старешине“ поред
старости, искуства и строгости, тражило да буде правичан, разборит и одговоран за стабилност породичне заједнице, а од сваког мушкарца да се
жртвује за добро куће. „Старешина“ је имао право и дужност да управља имовином, заступа породицу код административних власти и распоређује дужности других. Његово име је често симболизовало породичну заједницу, па је тако нпр. постојала „Митрова фамилија“, „Митрова кућа“, али и „Митров мали, „жена Митровог старијег сина“.
Старешина је имао највиши ранг у задружној породичној хијерархији, али он није био апсолутни господар домаћинства и имања, већ је више био представник других чланова. Знаци „старешинства“ су у већини задруга били скромни. Обично је то било седење на челу стола, седење на столици с наслоном, седење на најугоднијем месту уз пећ, пушење луле, чување заједничког новца и сл. Уколико старешина није водио рачуна о интересу задруге, могао је бити смењен.
Чланови заједнице и њихове улоге
Међу мушким члановима, после „старешине“ највећа права и дужност обично је имао најстарији син, нарочито ако је прави „старешина“ био изразито стар и немоћан. Међу женама највећа одговорност припадала је „домаћици“, „старешици“ или „маји“, жени „старешине“. Посебно је била задужена за дневно припремање хране и одређивала је послове осталим женама и девојкама у кући. Жене су бринуле о млађој деци, спремале храну, чешљале вуну, преле, ткале, обављале кућне послове и помагале мушкарцима у пољским пословима. Оне су биле старешине једино ако у кући није било одраслог мушкарца.
Унутар мушког и женског дела породице појединци су најчешће заузимали положај зависно од своје старости. Дечаци су морали да слушају младиће и одрасле мушкарце. На другој страни, девојчице су морале да слушају и девојке и удате жене. Такође, имали су задужења и радне обавезе које су добијали у зависности од узраста. Најчешће су то били чобански и лакши пољски послови.
Заједница данас
Пре неколико деценија могло се рећи да је породична задруга била доминантан облик породичног живота код нас. Она данас представља
изузетак и може се констатовати њено брзо нестајање из нашег живота. „Стални радни однос“ појединаца обезбеђује њихову егзистенцију и
егзистенцију њихових ужих породица, чиме се постепено губи функција и мотив постојања породичне задруге. А њено одсуство развија индивидуализам, као нови тренд, који у доброј мери загађује човека и међуљудске односе, и смета њиховом расту и развоју. Развојем индивидуализма у 21 веку се убрзано развијају погубне особине по међуљудске односе. Себичност, међусобно неразумевање, нетрпељивост, неповерење, не брига о ближњем и многе друге особине које у великим породичним заједницама просто нису пожељне, јер делују разарајуће по њу.
